Gramatika

Gramatika

Istorija srpskog jezika

Stari Sloveni su prvo govorili praslovenskim jezikom. Prapostojbina Slovena prostirala se između reka Visle, Odre i Labe. Slovenski jezici se dele u tri velike grupe. 1) Zapadnoslovenski jezici 2) Južnoslovenski jezici 3) Istočnoslovenski jezici

Jezik

Kada govorimo o jezicima mislimo na žive jezike, odnosno na jezike koji se aktivno upotrebljavaju širom sveta. Pod živim jezikom podrazumeva se jezik kojim neki narod govori, makar i jedan čovek govorio jednim jezikom to je i dalje živi jezik, odnosno jezik koji se upotrebljava u komunikaciji. Onog trenutka kad više nema ko da govori određenim jezikom, taj jezik izumire i prestaje da se koristi u aktivnoj komunikaciji između ljudi.

Razvoj jezika od IX do XIX veka

Godina 863. predstavlja početak slovenske pismenosti i slovenske misije braće Ćirila i Metodija. Na zahtev moravskog kneza Rastislava da mu pošalje učene ljude koji će među Slovenima širiti hrišćanstvo i pismenost, vizantijski car Mihailo za misiju određuje Konstantina Filozofa (Ćirila) i njegovog brata Metodija. Pre polaska u misiju Ćirilo i Metodije su preveli neophodne biblijske knjige sa grčkog na slovenski jezik i zapisali ih pismom glagoljicom.

Vukova reforma

Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) značajan je u istoriji srpskog jezika zbog reforme jezika, zalaganju da narodni jezik bude književni, kao i zbog pisanja prvih srpskih gramatika i rečnika. Rad Vuka Karadžića značajan je i u istoriji književnosti jer nam je upravo njegov saklupljački rad sačuvao brojne srpske narodne pesme, priče, zagonetke i običaje.

Srpski književni jezik

Prema tome kojim se glasovima zamenio stari glas jat, u srpskohrvatskom jeziku postoje tri izgovora: ikavski (mliko, dite), ijekavski (mlijeko, dijete) i ekavski (mleko, dete). Prema upitnoj zamenici za lica i stvari postoje tri narečja: čakavsko (ča?), kajkavsko (kaj?) i štokavsko (što/šta?). Prema razvitku akcenta i oblika štokavsko narečje se deli na starije štokavske dijalekte i mlađe štokavske dijalekte, odnosno novoštokavske.

Fonetika

Fonetika je deo nauke o jeziku koja proučava glasove i njihove promene. U srpskom jeziku postoji 30 glasova. Svakom glasu odgovara jedno slove azbuke. Svi glasovi u srpskom jeziku dele se u tri grupe: 1) Vokali (samoglasnici): a, e, i, o, u 2) Sonanti (glasnici): v, j, l, lj, m, n, nj, r 3) Konsonanti (suglasnici): svi ostali glasovi.

Jednačenje suglasnika po zvučnosti

Kada se u okviru jedne reči nađu dva suglasnika nejednake zvučnosti, oni teže da se izjednače tako što se prvi jednači prema drugome.

Jednačenje suglasnika po mestu tvorbe

Kada se dentalni suglasnici (z, s) nađu ispred prednjonepčanih (j, lj, nj, đ, ć, dž, č, ž, š) prelaze u prednjonepčane glasove ž, š.

Prelazak L u O

Kada se glas L našao na kraju sloga ili na kraju reči zamenio se sa glasom O. Primeri: sol< soo(dolazi do sažimanja)> so stol< stoo> sto sokol< sokoo> soko

Gubljenje suglasnika

Kada se dva ista glasa u okviru jedne reči nađu jedan do drugog, jedan se gubi, odnosno uprošćava se suglasnički skup radi lakšeg izgovora te reči.Primeri: Rus+ski> russki> ruski bez+zvučni> bezzvučni> bezvučni

Nepostojano A

Fonetska alternacija Nepostojano A najčešće se uočava u nominativu jednine i genitivu množine. Prisutna je i kod imenica, i kod prideva, i kod glagola. A čest je slučaj da se javlja i kod predloga.

Jotovanje

Kada se nenepčani suglasnik nađe ispred glasa J onda on prelazi u prednjonepčani suglasnik. Zubni suglasnici d, t, z, s, c + j > đ, ć, ž, š. Usneni suglasnici b, p, m, v + j > blj, plj, mlj, vlj. Sonanti l, n + j > lj, nj. Zadnjonepčani k, g, h + j > č, ž, š

Palatalizacija

Palatalizacija je fonetska alternacija u kojoj se zadnjonepčani suglasnici k, g, h zamenjuju sa prednjonepčanim (palatalnim) suglasnicima č, ž, š.

Sibilarizacija

Sibilarizacija je fonetska alternacija u kojoj zadnjonepčani (velarni) suglasnici k, g, h prelaze u sibilante c, z, s.Glasovi k, g, h nejčešće prelaze u c, z, s ispred nastavka i.

Prevoj vokala

Pod pojmom prevoj vokala podrazumeva se stara glasovna promena koja se odnosi na promenu vokala (samoglasnika) u korenu jedne reči, čime su se stvarale reči srodnog ali različitog značenja. Rezultat ovakvih alternacija su promene vokala između reči sa istim korenom.Samu fonetsku alternaciju mogu činiti dva vokala ili više vokala.

Asimilacija i disimilacija samoglasnika

U srpskom jeziku pravilno je reći i: koga-kojega moga-mojega tome-tvojemu moma-mojemu

Podela reči na slogove

Slog je govorna jedinica koja se ostvaruje jednim izgovornim zahvatom. U srpskom jeziku nosioci sloga mogu biti vokali (samoglasnici) a, e, i, o, u i sonanti r, l, n. Slogovi u srpskom jeziku mogu biti otvoreni (ako se završavaju na samoglasnik) i zatovoreni (ako se završavaju na suglasnik.

Morfologija

Morfologija je deo nauke o jeziku koja proučava vrste reči i oblike tih reči. U srpskom jeziku postoji 10 vrsta reči koje se dele na promenljive (imaju deklinaciju i konjugaciju) i na nepromenljive reči.

Imenice

Imenice su promenljiva vrsta reči koje označavaju imena bića, predmeta, pojava i stvari. Prema značenju dele se u nekoliko vrsta.

Zamenice

Zamenice su promenljiva imenska vrsta reči koje upućuju na predmete, bića i stvari kao i na reči koje te pojmove označavaju. Zamenice su upućivačke reči.Zamenice se dele u dve grupe: imeničke i pridevske.

Pridevi

Pridevi su promenljive imenske vrste reči koje su nesamostalne, stoje uz imenicu i bliže je određuju. Gramatičke kategorije prideva su rod, broj, padež, pridevski vid i komparacija, odnosno poređenje.

Brojevi

Brojevi su promenljiva nesamostalna imenska vrsta reči koji označavaju broj ili koliko ima onog što označava pojam uz koji brojevi stoje. Brojevi se dele u tri vrste.

Glagoli

Glogoli su promenljiva vrsta reči koji označavaju radnju, stanje i zbivanje. Glagoli imaju konjugaciju. Imenskim rečima i glagolima zajedničke su sledeće gramatičke kategorije: rod (muški, ženski, srednji), broj (jednina, množina) i lice.

Glagolski oblici, vremena i načini

 

U srpskom jeziku postoji 14 glagolskih oblika. Od toga je 6 glagolskih vremena koja označavaju prošlo, sadašnje i buduće vreme, 3 načina koji označavaju stav govornika prema nerealizovanoj radnji i 5 neličnih glagolskih oblika.

Prilozi

Prilozi su nepromenljiva vrsta reči koja najčešće stoji uz glagole i bliže određuje glagolsku radnju. Prilozi mogu stajati i uz imenice, prideve i druge priloge i bliže ih određivati.Prilozi se po značenju dele u nekoliko vrsta.

Predlozi i veznici

Predlozi su nepromenljiva vrsta reči koja označava odnose među pojmovima uz koje stoje. Veznici su nepromenljiva vrsta reči koja vezuje reči, sintagme i rečenice.

Uzvici i rečce

Uzvici su nepromenljiva vrsta reči koja iznosi ekspresivni stav govornika o radnji. Rečce su morfološki prilozi ili veznici, ali se rečce upotrebljavaju kako bi se iskazao lični stav govornika prema radnji o kojoj se govori.

Reč i morfema

Morfologija pored toga što proučava vrste reči i njihove oblike, takođe proučava i tvorbu reči, odnosno postupke po kojima nastaju nove reči.

Tvorba reči

Tvorba reči označava građenje novih reči dodavanjem raznik nastavaka na osnovu reči ili spajanjem dve ili više reči. U srpskom jeziku postoje tri principa građenja, odnosno tvorbe reči. To su izvođenje ili derivacija, slaganje odnosno kompozicija i kombinovana tvorba reči.

Tvorba reči preuzimanjem reči iz stranih jezika

U srpskom jeziku, kao i u drugim svetskim jezicima, čest je slučaj da se pozajmljuju reči iz drugih jezika. U srpskom jeziku najčešće su pozajmljivane reči iz jezika susednih zemalja ili zemalja koje su sa Srbijom imale određene kulturno-istorijske veze. Takve reči su najčešće došle iz mađarskog, turskog, nemačkog, češkog, engleskog, ruskog jezika.

Sintaksa i sintaksičke jedinice

Sintaksa je deo nauke o jeziku koja proučava postupke na osnovu kojih se od reči formiraju rečenice kao celovite jedinice pisane i usmene komunikacije.

Predikat

Predikat je glavni konstituent rečenice koji označava određenu situaciju, a koja se pripisuju nosiocu situacije, odnosno subjektu.

Subjekat

Subjekat je nosilac situacije koja mu se pripisuje predikatom. Subjekat najčešće označava vršioca radnje označene predikatom. Subjekat može biti gramatički i logički.

Objekat

Objekat označava predmet radnje, on je obuhvaćen radnjom, odnosno na njemu se vrši radnja koja je iskazana predikatom. Objekat može biti pravi i nepravi.

Apozicija i apozitiv

Apozicija označava isto ono što i subjekat koji ta apozicija bliže određuje. Apozicija se slaže, kongruira, sa imenicom uz koju stoji.

Tipovi atributa

Atribut predstavlja dodatak imenici koji je bliže određuje i označava neku osobinu ili kvalitet. Postoje tri vrste atributa: kongruentni atribut, padežni atribut i imenički atribut, odnosno atributiv.

Dopunski predikativ

Dopunski predikativ označava imeničku ili pridevsku jedinicu koja se javlja uz semikopulativne glagole, tj. uz neprelazne ili prelazne nepravilne kopulativne glagole u kongruentnom ličnom glagolskom obliku.

Aktuelni kvalifikativ

Aktuelni kvalifikativ ili privremeni atribut označava osobinu imenice uz koju stoji koja je aktuelna u trenutku govorenja, odnosno u konkretnoj situaciji.

Priloške odredbe

Priloške odredbe bliže određuju glagol uz koji stoje.

LINGVISTIKA

 


Nauka o ljudskim jezicima naziva se lingvistika.

Kako smo još u osnovnoj školi, tačnije na srpskom jeziku svi mi se po prvi put sreli sa pojmom lingvistika verujem da veliki broj ljudi zna tačno značenje ove reči. Za one kojima je potrebno malo podsećanje, sledi objašnjenje navedenog pojma.

Etimologija nas uči da je sam termin lingvistika potekao od latinske reči lingua, što znači jezik. Lingvistika se definiše kao nauka o ljudskim jezicima. U lingvistici postoji širok spektar oblasti, a interesatno je da po mnogim pitanjima ne postoji zajednički zvanični stav.

Proučavanje koje vrši lingvistika može se razdeliti putem tri ose: sinhronijska i dijahronijska, teorijska i primenjena i kontekstualna i nezavisna.

Po definiciji, lingvistika je nauka analitičkog karaktera kojoj je zadatak da činjenice koje je prikupila filologija analizira, utvrdi njihove uzroke i veze, te da ih tako otrkije i utvrdi opštu zakonitosti u životu i razvitku jezika. Osoba koja se bavi lingvistikom naziva se lingvista.

Što se tiče prvih početaka lingvistike oni datiraju još od drevnih vremena u prvim spisima koje je proučavao Platon. Iako moderna lingvistika vuče korene iz srednjeg veka, prvi interes za organizaciju i poreklo jezika javio se dosta ranije.

Lingvistika se može podeliti na više načina, a po prvoj, uobičajenoj podeli deli se na: fonetiku, fonologiju, mofrologiju, sintaksu, sematiku, pragmatiku i jezičko prihvaćanje.

     FONOLOGIJA

 

Fonologija je deo nauke o jeziku koji proučava glas kao govornu jedinicu za obeležavanje razlike u značenju.

Sa pojmom fonologija srećemo se još u osnovnoj školi, te verujem da je većina ljudi upoznata sa značenjem ove reči. Ako ste pak zaboravili šta označava ovaj pojam, sada je idealna prillika da se podsetite.

Najjednostavnije rečeno, fonologija je nauka o glasovima, a definiše se kao deo nauke o jeziku koji proučava glasove kao govorne jedinice za obeležavanje razlike u značenju. Glas koji ima tu funkciju u jeziku naziva se fonema. U Srpskom jeziku postoji 30 fonema.Posmatrano sa etimološke strane sam pojam fonologija potiče iz grčkog jezika, od reči φωνή (phone) što znači glas i reči λόγος,( logos ) u značenju reč, govor, nauka.

Često dolazi do mešanja termina fonologija sa reči fonetika, pa je bitno istaći njihove razlike. Dok se fonologija bavi proučavanjem jezičke funkcije i ponašanjem govornih jedinica, fonetika se bavi proučavanjem artikulacijskih i akustičnih obeležja glasova i govora.

     FONETIKA

Fonetika je jezička disciplina koja proučava glasove jednog jezika i njihov izgovor. Njena je osnovna jedinica glas, najmanja govorna jedinica. Ona izučava osobine govornih glasova (fona), ali i negovornih glasova, njihov nastanak, fizičke osobine i percepciju. Kao nauka, fonetika više proučava same glasove nego kontekst u kojem se upotrebljavaju u jeziku (zbog toga semantika ne pripada tom nivou lingvističke analize). Fonetika se razlikuje od fonologije, grane lingvistike koja proučava nivoe glasovnog sistema i apstraktne glasovne jedinice (kao što su foneme i distiktivna (razlikovna) obeležja). Naziv potiče od grčke reči phōnētikós, što znači „glasovni”.

Iako su pismo i alfabet u tesnoj vezi sa zvukovima i govorom, fonetičare, strogo govoreći, više zanima glas nego simbol kojim se glas predstavlja. Veza između glasa i simbola toliko je bliska da neki rečnici navode nauku o simbolima (preciznije, semiotiku) kao deo fonetskog izučavanja. S druge strane, logografska pisma pružaju znatno manje fonetskih informacija, ali to ne znači da te informacije ne postoje.

Fonetika ima tri glavne grane:

1) artikulaciona fonetika – bavi se položajem i pokretom usana, jezika i ostalih govornih organa u toku govora;

2) akustička fonetika – bavi se svojstvima zvučnih talasa i načinom na koji ih prima unutrašnje uho;

3) perceptivna fonetika – bavi se percepcijom govora, tj. izučava način na koji mozak stvara čulnu predstavu o podacima (glasovima) koje prima.

Fonetika je deo nauke o jeziku koji proučava glasove i njihove promene. U našem jeziku svakom glasu odgovara određeno slovo, pa zato kažemo da je naš pravopis fonetski.

Glasovi

---

Sve glasove možemo podeliti na samoglasnike i suglasnike.

Samoglasnici:

A, E, I, O, U. Oni su nosioci sloga i akcenta u reči.

Suglasnici (konsonanti):

svi osim pet samoglasnika: B, V, G, D, Đ, Ž, Z, J, K, L, M, LJ, N, NJ, P, R, S, T, Ć, F, H, C, Č, DŽ, Š.

Glasovi:

R, L, N, takođe mogu biti nosioci sloga, R kada nema do sebe vokal, odnosno neki od samoglasnika, a L i N u rečima stranog porekla. Na primer: pr-vi, prst, tr-ska; Vl-ta-va, Nju-tn, bi-ci-kl.

---

Podela samoglasnika

Samoglasnike dalje delimo, prema položaju jezika u usnoj duplji prilikom njihovog izgovora na visoke, srednje i niske, odnosno prednje, srednje i zadnje.

VOKALI	PREDNJI	SREDNJI	ZADNJI
VISOKI	I		U
SREDNJI	E		O
NISKI		A

Na primer, na pitanje: Koji je visoki samoglasnik (vokal) zadnjeg reda? – odgovor je: U.

Srednji vokal prednjeg reda: E.

Niski vokal srednjeg reda: A.

---

Suglasnici (konsonanti) imaju nekoliko podela.

Zvucni	B	G	D	Z	Ž	Đ	DŽ
Bezvucni	P	K	T	S	Š	Ć	Č	F	H	C

Sonanti:

• M, V, R, L, N, LJ, NJ, J.

Prema mestu izgovora (tvorbe):

• Usneni (labijalni): P, B, M.
• Usneno-zubni (labiodentalni): F, V.
• Zubni: Z, D, S, T, C.
• Nadzubni (alveolarni): R, L, N.
• Prednjonepčani (palatalni):

Meki: J, NJ, LJ, Đ, Ć.

Tvrdi: Č, DŽ, Ž, Š.

• Zadnjonepčani (velarni): K, G, H

Prema načinu izgovora (tvorbe):

• Strujni (frikativni): F, S, Z, Š, Ž, H.
• Praskavi (eksplozivni): B, P, D, T, G, K.
• Sliveni (afrikate): C, DŽ, Č, Đ, Ć.

---

Prilikom izgovaranja većine glasova vazdušna struja prolazi samo kroz usnu duplju, pa se zato ti glasovi zovu oralni.

Prilikom izgovaranja glasova: M, N, NJ, vazdušna struja prolazi i kroz nos, pa se ovi glasovi nazivaju nazalni glasovi ili nazali.

 MORFOLOGIJA

Morfologija je deo nauke o jeziku koja proučava vrste reči i oblike tih reči. U srpskom jeziku postoji 10 vrsta reči koje se dele na promenljive (imaju deklinaciju i konjugaciju) i na nepromenljive reči.

Promenljive vrste reči:

1) imenice

2) zamenice

3) pridevi

4) brojevi

5) glagoli

Imenice, zamenice, pridevi i brojevi spadaju u imenske reči, odnosno u reči koje imaju deklinaciju. 

One razlikuju tri gramatičke kategorije:
1) rod (muški, ženski, srednji)
2) broj (jednina, množina)
3) padež

Pridevi pored ovih kategorija imaju i kategoriju komparacije (poređenja) i

 kategoriju određenog/neodređenog vida, dok su brojevi samo delimično

 promenljivi.

 Brojevi do pet su promenljivi, kao i stotina, hiljada, milion, dok su ostali 

brojevi nepromenljivi.
Promena reči po padežima naziva se deklinacija.

 Padeži predstavljaju različite oblike jedne iste reči. 

U srpskom jeziku posotoji 7 padeža.

 To su nominativ, genitiv, dativ, akuzativ, vokativ, instrumental, lokativ.

 Nominativ i vokativ su nezavisni padeži, što znači da mogu da stoje samostalno

 u rečenici i da nikada za sebe ne vezuju predloge.

 Ostali padeži su zavisni i javljaju se sa predlozima ili bez predloga.

 Lokativ je padež uz koji je predlog u svim slučajevima obavezan.

Glagoli su reči koje imaju konjugaciju. Kategorije glagola su:
1) lice (lice koje govori, sagovornik, odsutno lice)
2) vreme (može biti prošlo, buduće, sadašnje u odnosu na trenutak govorenja)
3) način (stav govornika prema nerealizovanoj radnji)
4) glagolski vid (trajanje glagolske radnje)
5) glagolski rod (prelaznost glagolske radnje)
6) gramatički rod (muški, ženski, srednji)
7) gramatički broj (jednina, množina)
Nepromenljive vrste reči:
1) prilozi
2) predlozi
3) veznici
4) uzvici
5) rečce
Nepromenljive vraste reči ne menjaju svoj oblik.

 Prilozi mogu imati komparaciju (poređenje) ukoliko se radi o prilozima za način,

 mesto ili količinu.

       SINTAKSA

   

Deo gramatike koji proučava pravila koja određuju kako se reči kombinuju u rečenice u datom jeziku naziva se sintaksa.

Etimologija nas uči da je sam pojam sintaksa potekao iz starogrčkog jezika i to od reči: συν (syn) u značenju zajedno i τάξις (taxis), što znači uređivanje. Spajanjem ovih reči nastaje reč sýntaksis koja označava slaganje u red. Po definiciji, sintaksa predstavlja deo gramatike koji proučava pravila koja određuju kako se reči kombinuju u rečenice, u datom jeziku.

Bitno je napomenuti da se istraživanje kombinovanja reči pojavilo još pre nove ere, tačnije kada je Dionizije Tračanin dao poznatu definiciju rečenice, po kojoj ona predstavlja spoj reči koji izražava završenu misao. Bio je potreban vekovan rad na sintaksi koji je započeo Tračanin da bi se ona u potpunosti razvila.

Iako se na sintaksi radilo tokom 19-og veka, ona je sve do početka 20-og veka bila veoma zapostavljana u odnosu na druge delove gramatike poput fonologije i morfologije. Danas, sintaksi je pridodat dosta veći značaj.

Sintaksa se bavi proučavanjem sklopa i sastava rečenice, pravilnim kombinovanjem reči u rečenici, uzajamnim odnosima između elemenata rečenične strukture, pravilima nizanja rečenice u skupovima, pravilima povezivanja sintaksičnih jedinica u procesu komuniakcije, kao i samim sintačkim jedinicama kao elementima sintaksičnog skupa.

U sintatičke jedinice ubrajaju se: reč, sintagma, predikatska rečenica (klauza) i komunikativna rečenica (iskaz). Sve sintatičke jedinice iznad reči predstavljaju sintakstične konstrukcije same po sebi, a njihova složenost biće izraženija kod jedinica koje se nalaze na višem hijerarhijskom nivou.

     SINTAGMA

Uređena grupa reči spojena u jednu pojmovnu celinu, koja ima jednu službu u rečenici naziva se sintagma.

Sa pojmom sintagma srećemo se još u osnovnoj školi, te verujem da je većina ljudi upoznata sa značenjem navedenog pojma. Ako ste pak zaboravili šta označava ovaj pojam, sada je idealna prillika da se podsetite.

Etimologija nas uči da je sam termin sintaksa potekao iz grčkog jezika od reči syn što znači zajedno i reči tássein u značenju složiti. Sintagma označava uređenu grupu reči spojenu u jednu pojmovnu celinu koja ima jednu službu u rečenici.

Sintagma se sastoji od jednog galvnog člana i najmanje jednog zavisnog člana, koji ima službu artibuta i bliže određuje značenje glavnog člana. Bitno je istaći da zavisnih članova u jednoj sintagmi može biti više.

Glavni član u rečenici se određuje tako što se izostavi neka reč,  pa se potom proveri da li rečenica ima smisao bez njen. Ako ima, reč je o zavisnom članu, ali ako bez te reči rečenica gubi smisao, onda je reč o glavnom članu sintagme. Glavni član predstavlja leskičko jezgro zato što se za nejga vezuju zavisni članovi i zato što se prema njegovoj vrsti određuje i vrsta sintagme.

Primera radi u rečenci “Najveći američki bioskop je renoviran”, sintagmu čine “najveći američki bioskop”, glavni član ove sintagme je bioskop, a zavisni članovi su najveći američki.

Zavisno od toga kojoj vrsti reči pripada glavni član sintagme se dele na imeničke, pridevske, priloške i glagolske.